Opština Nova Varoš - Opštinska uprava.

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Насловна Туризам Културни и верски туризам

Културни и верски туризам

Ел. пошта Штампа ПДФ

Манастир Дубница

Припада Епархији милешевској Српске православне цркве. Манастир Дубница се налази у селу Божетићи на обронцима планине Јавор, само неколико километара од сјеницког језера. Најновији траг упућује на прве деценије XV века, прецизније на епоху обласних господара, када је манастир Дубница подигнут на темељима неке старије грађевине. То је време када су у Србији и Босни великаши и жупани обнављали утврђене градове. Међутим, од остатака цркве манастира Дубница и конака из тог периода данас се мало шта може распознати. На једином и већ испраном остатку фреске, на довратнику портала наоса, три од четири словна броја шкрто сведоче да је Манастир Дубница грађен и живописан 1422. године. После више од два века, манастир Дубница је доживео свој највећи успон. Било је то у времену када се на трону рашких митрополита и касније пећког патријарха, налазио Гаврило Рајић - Рашковић, један од најзнаменитијих представника познате лозе, кнежева Рашковића. Арсеније Чарнојевић је, тумаче приповедачи и хроничари, последњу зиму пред Велику Сеобу провео у Дубници, безбедан и сигуран до пролећа 1690. године, када је са народом и свештенством прешао Саву и Дунав. Са њима се селио и велики број житеља Старог Влаха и Полимља, на челу са кнежевима Рашковићима. Турци су зато манастир Дубницу спалили до темеља. Манастир Дубница је у тами векова био неугасиво кандило између Јавора и Увца, тапија немањићке земље. Народ се у турском ропству окупљао у потаји око манастира Дубнице, кришом крштавао и венчавао. Гореле су свеће за живе и мртве, призиван Бог да врати живе са ратишта, да изагна освајача, да подари новорођенче, да опрости грехе.

alt

Дубница је манастир лепе архитектуре и загонетне историје са бриљантно клесаним порталима, розетама, прозорима и олтарским нишама, који су морали имати дуго трајање и краљевско порекло. Цркву Свете Тројице манастира Дубнице краси иконостас, рад дрворезбара Мирослава Трбусића из Крагујевца и иконе, рад иконописца Ивана Ковалчека из Новог Сада, које је манастиру својим прилозима даровао народ овог краја. Манастир Дубница сада живи неки нови живот на старовлашкој висоравни. Осим белоглавих супова, који је са крицима надлећу и чувају, долазе и туристи, као и путници намерници и са радошћу упознају ову тајанствену духовну светињу.

Манастир Св. Козме и Дамјана

На најлепшем делу Златара, на Воденој Пољани (1440 метара надморске висине), десетак километара од Нове Вароши, на путу према Сјеници, окружена високим четинарским шумама изграђена је црква Светих бесребреника Козме и Дамјана, данас метох манастира Милешеве. Од највишег врха Златара (Голо брдо 1627m) удаљен је свега 2km, па је приликом посете идеално спојити ове две лепоте, лепоту природе и лепоту светиње…

Храм је освештан 14. јула 2007. године. Ову, по архитектонској замисли јединствену богомољу изградили су најбољи неимари овог краја. Рађена је по узору на древне камене богомоље рашке градитељске школе.

Ова духовна оаза на Златару је намењена путницима намeрницима, уметницима и туристима који траже мир и лек за душу у златарским шумама. Земљиште за цркву даривало је предузеће Србија шуме, а звоно је поклонио проф. др Мирко Васиљевић, декан Правног факултета у Београду, који је рођен у селу Правошева недалеко од Водене Пољане.

alt

Поред цркве подигнут је диван конак за пријем и боравак гостију у истом стилу - од дрвета - као и храм.

Манастир Светог Јоакима и Ане

Налази се у селу Рутошима, засеоку Ребељ и познатија је у народу овога краја као црква Јања у староме Влаху. То је грађевина скромних димензија која је у једном времену била и женски манастир. Попут многих других цркава и манастира у колективној свести народа овога краја то је светилиште које је посвећено митској чудотворци Јањи, чију је славу више од других пророчица, пронела епска песма. У случају ове мале цркве у долини реке Увца неки топоними дају повода основаности ове идентификације, тако се једна стена недалеко од места где је црква живела зове Јањина стена, а вир на Увцу испод манастира зове се и данас Јањин вир.

alt

Црква Јања (манастир Св. Јоакима и Ане) припада групи малих гробљанских храмова који су подизани с краја XVI и у првој половини XVII века у околини Рашке, Новог Пазара и Нове Вароши. Зидина је од локалног белог камена и сиге и после рушења с краја XVII века до краја прошлог, била је обрасла у шуму и шипраг и није никада обнављана. Народни музеј из Ужица започео је 1993. године, истраживачке радове на локалитету цркве Јање у Рутошима, када је локалитет наткривен и привремено заштићен од 2009. до 2011. године, заслугом и ангажовањем Милешевске епархије обновљена је црква Јања у селу Рутошима која је постала манастир и новим освећењем посвећена је Светом Јоакиму и Светој Ани.

Црква брвнара у Радијевићима

Предање каже да је богомољу у Радијевићима, посвећену Покрову пресвете Богородице, у облику старовлашке куће, са каменом апсидом и подрумом под половином доње стране куће, 1808. године, кришом од Турака, на пропланку Златара саградио свештеник Василије Пурић, родоначелник лозе која је дала осам служитеља олтара.

Вукоман Шалипуровић у књизи „Прилози за историју грађевинарства у средњем Полимљу у XIX веку“ тврди да је садашња црква подигнута „на темељу трошне грађевине 1870. године уз помоћ Кнежевине Србије од 50 дуката ћесарских“.

Пет икона из радијевачке цркве, које је почетком осме деценије XVII века сликао Андрија Раичевић, спадају међу најстарија и највреднија иконописна дела која су до данас очувана у црквама брвнарама Србије - тврди у књизи „Молитва у гори“ Радомир Станић. У цркви брвнари су и један дискос и путир из XVII и XVIII века.

У њој се налазе иконе: Исус Христос Пантократор, Свети арханђел Михаило, Богородица са дететом и Свети Петар и Свети Павле.

alt

Под заштитом је државе као споменик од изузетног значаја.

Црква у Kућанима

Налази се на огранцима Муртенице, у месту Пети. То је најстарија црква брвнара у овом крају и стављена је под заштиту државе као споменик од изузетог значаја. Подигнута је уз помоћ митрополита Михаила 1832. године, на месту раније постојеће цркве. Црква је посвећена рођењу Пресвете Богородице.

Црква брвнара у Пети, у Кућанима, није само културно - историјско благо, већ духовни стожер и упориште. Где год да горштаци из срца Муртенице одлазе, њој се враћају. Окупља их за Божић и Васкрс, за славе и саборе, увек их прима у загрљај помирења и праштања, она је мотив да се сложе, уједине, све издрже.

Подигнута у беспућу планине, минијатурна црква у Пети је, преноси легенда, за ноћ пренета на скровито место у време кад су поробљеном народу исконски нагон за самоодржање и вера у Бога били једина нада. Она чува царске двери сликане руком Симеона Лазовића 1870. године, а у више наврата је прекривана шиндром.alt

Црква у Штиткову

Црква у Штиткову је подигнута на месту где је био манастир који је подигао патријарх Гаврило Рашковић, из познате кнежевске породице Рашковић. Манастир је подигнут 1655. године, а порушен је 1813. године од стране Турака када је старовлашки кнез Максим Рашковић из Штиткова пришао устаницима и дигао Стари Влах на буну.alt

На рушевинама манастира подигнута је 1867. године данашња црква у Штиткову. То је једнобродна грађевина са две бочне капеле и олтарском апсидом. Није живописана. Иконостас су радили мајстори Дебрани, а иконе су рад Лазовића из Бијелог Поља. Црква се налази непосредно уз реку Тисовицу. Заједно са типским кућама овог краја је под заштитом државе и представља део етно села од изузетне вредности.

Црква Свете Тројице

Црква Свете Тројице у Новој Вароши грађена је између 1857. и 1869. године. Једнобродна је грађевина са основом правоугаоника и полукружном олтарском апсидом. Црква је подигнута средствима тадашње црквено - школске Општине Нова Варош и “прилозима од писанија сељака и грађана”. За изградњу храма тадашње турске власти дале су 10 хиљада гроша. Нажалост, 1870. године, кубе на храму се срушило па је поново подигнуто 1873. године када је црква и освештана. Унутрашњост храма није живописана, али иконе на олтарској прегради (иконостасу) потичу из времена подизања цркве.alt

У темељима камене цркве било је остатака римске грађевине који су узидани у темељ. Налази се у центру Нове Вароши.

Трг војводе Петра Бојовића

Трг војводе Петра Бојовића, смештен на градском тргу је некадашњи Трг маршала Тита, а садашњи назив носи од 12. априла 1993. године. На тргу у Новој Вароши је, на Видовдан 1997. године, 52 године после смрти, откривен споменик војводи Петру Бојовићу, рад београдског вајара Миодрага Живковића. На бронзаној скулптури високој 2,7 метра на постаменту, у стојећем ставу, у шињелу, војвода левом руком придржава сабљу, одлучна погледа према планини.

Војвода Петар Бојовић (1858 - 1945), рођен у селу Мишевићи, истакнути је војсковођа у Балканским ратовима и Првом светском рату. У свом родном селу, на стогодишњицу Првог светског рата, војводи је подигнута спомен - чесма. Војвода Петар Бојовић је са девет година отишао из Мишевића на школовање. Војничким умећем и личном чашћу за живота је подигао себи најлепши споменик, а сахрањен је скромно и без војничких почасти у Београду који је једном ослободио.alt

Етно село Штитково

Етно село Штитково представља типичан пример живог етно села. Очувана првобитна архитектура која се разликује од архитектуре осталих села, последица је његове функције као једног од седишта старовлашке племићке породице Рашковића. Припада старовлашком типу насеља.

Овде су се задржали најстарији типови кућа и привредних зграда, примитивни начин сточарења и производње оруђа. Куће су постављене у низу, лицем окренуте ка цркви и школи. Сама конструкција кућа је атипична за сеоска насеља јер је кућа у потпуности копија зидане градске куће XIX века каквих још има по околним варошима: Пријепољу, Ужицу, Прибоју и Новој Вароши.

Свака кућа у приземљу има подрум који је зидан од камена, а мештани тврде да су подизани на остацима порушених двора кнезова Рашковића, што је могуће јер су камени блокови много боље и лепше обрађени него што је уобичајено. Довратци су такође лепо обликовани и изнад сваких подрумских врата уклесане су године градње куће (1891, 1896, 1898). Ова појава није непозната у западној Србији, али чињеница да свака кућа и то само у центру села има ове плоче је јединствена. На подрумима се уочавају прорези који су служили као пушкарнице. Подруми су коришћени као дућани, механе, пекаре, а у једној је била и ковачница.alt

Горњи спрат куће је од борових брвана, а кров је на четири воде са покривком која је била од камених плоча које и сада стоје, а доношене су из мајдана Маће код Ивањице. Неки кровови су били покривени шиндром.

 Калипоље

Србија је све до 1876. године била вазална зависна кнежевина и плаћала је Турској годишњи данак. Исте године повела је борбу за независност. Тај рат у народу назван је „Јаворски рат“, јер су се најтеже борбе водиле у нашем крају на планини Јавор. Турском војском командовао је Омер паша и Мехмед Али паша, док је српску војску до победе водио мајор Михајило Илић.

Битка је отпочела у 11 часова 6. јула на Ивањдан, на Калипољу. Трајала је до 18 часова увече. У тренутку када српска војска прелази у расуло, чувени jаворски јунак Михајило Илић, уводи ред и враћа морал и код војске и код старешина. Доноси смелу одлуку да заобилазним маневром преко Катића, Пресеке, Чемернице и Штиткова, зађе Турцима за леђа и отуда их нападне.

Његов план се употпуности испунио. Чак до Јанкова врха је направио тај заобилазак и отуда их нападне. У турској војсци настаде паника, каква се не памти у историји ратова. Бацили су опрему, оружје, одело и панично бежали, ни сами не знајући куда беже. У једном кратком окршају 24. августа, између Јанкова и Василина врха погинуо је храбри Илић у својој 31 години живота.alt

Српске војске на Јавору било је око 35.000 са 50 топова. Турска војска је била бројно већа и боље наоружана. Имала је боље пушке, топове и бољу опрему. Српска војска је тешко настрадала. Погинуло је око 7.000 војника. И Турака је изгинуло и рањено скоро толико. Изгинули српски војници на Калипољу пренешени су на Јавор и ту сахрањени.

Завичајни музеј

Завичајни музеј у Новој Вароши отворен је 2012. године, као одељење Народног музеја Ужице и има велики културни и образовни значај за нововарошки крај и Стари Влах у целини.

Налази се у згради турске кајмакамије која је за период изградње била веома модерна грађевина. Започета је да се гради крајем XIX века, средствима сјеничког окружног начелства, мутесарифлука, а завршена је после Хуријета, младотурске револуције, 1909. године. Објекат је грађен у преплитању традиционалног исламског и модерног европског архитектонског стила па оставља утисак пријатне складности, лепоте и доминације у односу на друге грађевине у чаршији оног времена, а и данас. У њој су тада биле смештене многе турске установе, среско нацелство, турски суд, турски срески јавни тужилац, пореска управа...

Изложени оригинални музејски предмети, документа, карте и фотографије споменика остатака римских, средњовековних српских и касније турских тврђава, сакралних споменика културе, грађевина, остатака старих путева и трагова војевања, као и бројних меморијала, показују да ови крајеви имају дугу и бурну прошлост и богат културни развој.

Музејски материјал временски покрива раздобље од неолита до краја ХХ века. Печат кнеза Стројимира из IX века, сабља кнеза Михаила Рашковића из XIV века, кубуре које је Карађорђе поклонио Тимотију Борисављевићу, вредне историјске карте са детаљима из разних периода српске државе, красе Завичајни музеј у Новој Вароши.alt

Стална музејска поставка сведочи о духу и лепоти чаршије, развоју трговине и занатства, привреде, школства и културе, о животу и делу војводе Петра Бојовића и о значају кнезова Рашковића.

Дом културе у Новој Вароши

Дом културе у Новој Вароши је Организација удруженог рада, настала спајењем Радничког универзитета и библиотеке, основан 1969. године, а оснивач је Скупштина општине Нова Варош. Одлука о изградњи Дома донета је 1965. године. Пројектанти Дома су архитекте Саша Радојевић и Оливер Минић из Београда. Изградњом Дома културе и нове репрезентативне позорнице створен је основни услов за гостовање ансамбала. Капацитет аудиторија је 440 седишта.

У оквиру Дома културе постоји и успешно ради Аматерско позориште које је на фестивалима широм бивше СФРЈ побрало највећа признања, међу њима и златну маску на савезном фестивалу Аматерских позоришта СФРЈ у Требињу. идове прелепог фоајеа Дома културе, свих ових година, красиле су слике и фотографије како најпознатијих у овој грани уметности, тако и аматера за које су просторије ове установе увек на располагању.У оквиру Дома културе постоји и ради више секција а најзначајније су: Тамбурашки оркестар, школа сликања, школа гитаре, дечији и омладински драмски студио, школа страних језика итд.

alt