Национални значај Златара
У хидрографском погледу подручје Општине Нова Варош са планином Златар спада у подручја која се према водопривредној основи Републике Србије, третирају као најважније извориште за снабдевање водом Србије. Близина већ изграђених хидроакумулација на реци Увац (3 вештачка језера – Увачко, Златарско и Радоињско) омогућава трајно обезбеђење висококвалитетном водом. Водопривредном основом акумулације на реци Увац су оцењене као акумулације високог квалитета и као такве су предвиђене за превођење у водоток Рзав, ради снабдевања питком водом већег дела Републике Србије (Сл. гласник РС бр. 1/2002). Планина Златар је Уредбом Владе РС проглашена ваздушном бањом 2005.године. Осим овог природног ресурса, део акумулације Увца припада СРП где се налазе многобројне ендемске врсте флоре, ихтиофауне и фауне – а најпознатији је Белоглави суп. Од укупне територије општине (581km²), 12,5% спада у заштићена природна добра којим управља СРП. С обзиром на овакве природне ресурсе, очување и заштита природне и животне средине су од стратешког значаја за општину Нова Варош.
Заштићена подручја и биодиверзитет
Специјални резерват природе "Увац"
Специјални резерват природе "Увац" је природно добро од изузетног значаја, тј. природно добро I категорије. Налази се у југозападној Србији у оквиру Старовлашко – рашке висије. Окружен је планинама Златар, Муртеница, Чемерница, Јавор и Јадовник и захвата површину од 7543 ha. Око 2/3 резервата се налази на територији општине Нова Варош, док се 1/3 налази на територији општине Сјеница. Минимална надморска висина резервата је 760 m, а максимална 1322 m.
Централну морфолошку целину резервата представља кањонска долина реке Увац са долинама њених притока. Воде реке Увац, дубоко су усекле своје корито у кречњачке стене и формирале сужене клисурасто – кањонске долине са високим, стрмим кречњачким литицама. Просечна дубина долина је између 200 и 300 m, а максимална до 350 m.
Посебна вредност кањонских делова долине су укљештени меандри. Ртови меандара у околини села Лопиже имају релативну висину од око 100 m. Меандри Увца су већ препознатљива слика из југозападне, али и целе Србије – реално је очекивати да ће их, у годинама које следе, посетити бројни туристи из целог света.
Специјални резерват природе "Увац" издваја присуство око 130 врста птица. У најзначајније спада белоглави суп (Gyps fulvus) – једна од две преостале врсте лешинара које се данас гнезде на подручју Србије.
Белоглави суп је врста орла лешинара, импозантне величине, распона крила и до 3 m што га чини моћним летачем чији лет су истраживали и научници. Његова улога у ланцу исхране у екосистему је јединствена и незаменљива - искључива храна су му угинуле животиње, чиме спречава ширење зараза и на тај начин чини ''природну рециклажу''.
Ова ретка врста након Другог светског рата је била пред изумирањем. Захваљујући ентузијазму локалног становништва и орнитолога Биолошког института из Београда и проглашењем Специјалног резервата природе "Клисура реке Увац", 1971. год. од стране ресорних министарстава, белоглави супови су сачувани од потпуног изумирања. Ипак, 1990. године на територији Увачких језера преживело је само 10-ак јединки белоглавог супа. 1994. године организовано је хранилиште Манастирина, на које се износе тела угинулих животиња која су искључива храна ове врсте. Данас, се број повећао на око 110 гнездећих парова (у кањону Увца и кањону реке Милешевке), односно 450-500 јединки. Тако је колонија ове јединствене врсте птица постала највећа на Балкану и једна од највећих у Европи.
Вредно је и значајно истаћи чињеницу да су се на подручје резервата у претходних неколико године вратиле још две врсте орлова лешинара које су некада настањивале ово подручје. Реч је о црном лешинару (''суп старешина'' – Aegypius monachus) и белој кањи (Neophron percnopterus). Поред наведених лешинара, подручје Увца и околине у прошлости је насељавао још један лешинар орао брадан ("костоберина" – Gypeatus barbatus). Специјални резерват природе "Увац" је једно од ретких гнездилишта великог ронца (Mergus merganser) на подручју Србије, као и подручје где је забележена највећа популација ове ретке врсте птице на Балкану. Подручје резервата насељавају и орао белорепан, сури орао, орао мишар, орао змијар, као и бројне врсте јастребова и сова, али и других птица..
Поред великог богатства орнитофауне, значајно је је и присуство ретких и угрожених врста сисара и друге фауне, попут вука, медведа, дивљих свиња, лицица, зечева, јазаваца, куна...
Присуство чисте воде водотока и акумулација, станишта су 24 врсте риба, а њихови поједини делови су и природна плодишта младице, поточне пастрмке, језерске пастрмке, златовчице, смуђа, клена, скобаља, поточне мрене...
Од 219 регистрованих таксона флоре, 3 врсте су од међународног значаја, 3 на Црвеној листи флоре, 25 таксона је под контролом сакупљања, коришћења и промета, а преко 50 врста има лековита својства.
Планина Муртеница са кречњацима и развијеним површинским облицима вртача и увала, која представља наставак кречњачког масива Чиготе између Златибора и Златара. Ова кречњачка површ се простире од врела Клак до Златарског језера.
У долини реке Вељушнице (рејон села Мишевићи) налази се зона спелеолошких објеката на површини од око 8 km2 погодна за спелеолошке активности. Овде се налазе следеће пећине: Стурачка пећина, Гњилата пећина, Баждарска пећина, Стубна пећина, Ђаволска пећина, Велика пећина, Шиљата пећина, Ушачка пећина, Ледена пећина и још 11 безимених пећина. Од спелеолошких објеката најзначајнији су пећине у зони Ушачког језера (Учашки пећински систем који чине Ушачка и Ледена са јамом Безданом, укупне дужине 6.185 m) које имају и одређен степен заштите.
Ушачки пећински систем је највећи досад познати пећински систем у Србији, односно највећи спелеолошки објекат у Србији. Само име указује на сложену структуру. Поред величине, Ушачки пећински систем и по другим карактеристикама представља један од најзанимљивијих спелеолошких објеката у Србији и као такав представља једну од темељних вредности резервата. Систем представља разгранату структуру и састоји се из две пећине и једне јаме чији су канали међусобно повезани и имају укупну дужину од 6.185 m (М. Љешевић, 1982.). У састав Ушачког пећинског система улазе Ушачка пећина, Ледена пећина и јама Бездана. Систем укупно има 4 улаза, Ледена пећина и Бездана по један улаз, а Ушачка пећина два.
Ушачка пећина је најнижи и највећи саставни део система. Има два улаза. Један је из слепе долине Дубоког (Ушачког) потока на 1.020 m н.в. а други је 1.160 m северно у кањону Увца на висини 955 m н.в. Укупна дужина канала Ушачке пећине износи 2.520 m при чему је главни канал дужине 2.090 m док остатак припада бочним каналима (М. Љешевић, 1982.). Висинска разлика између улаза је 65 m, а пад канала износи 3,1%.
Ушачка пећина је хидролошки активна. Кроз њен главни канал протиче повремени ток. Она практично представља тунел кроз који протиче Дубоки поток. На више места у пећини ток понире и поново се појављује у виду извора и тока. На великом броју места у пећини, нарочито на местима промене правца канала, присутне су речне терасе које су изграђене од кластичних седимената које је овај ток одложио.
Ушачка пећина обилује накитом (М. Љешевић, 1982.). Први део Ушачке пећине, од главног улаза до Раскрснице (спајања са Везним каналом) је оскудан у накиту који се само местимично појављује и то углавном у виду усамљених или малобројних драперија, малих група сталагмита и сталактита или група танких и кратких сталактита. Изузетак у овом делу пећине је Високи заобилазни канал иза Треће дворане где се налази "велика количина пећинског накита" (М. Љешевић, 1982.). Други део Ушачке пећине је знатно богатији пећинским накитом, разноврснији и атрактивнији. Све су чешћи масивни сталактити и сталагмити, а јављају се и стубови. Присутни су саливи и бигрене терасе.
Ледена пећина простире се између краја канала са стубовима, који припада Бездани, и улаза (у Ледену пећину) у кањону Увца. Укупна дужина свих канала Ледене пећине износи 2093 m, главни канал је 1.527 m, а остало су бочни и споредни канали. Главни канал Ледене пећине простире се практично паралелно главном каналу Ушачке пећине на хоризонталном растојању од око 100 m са приближном висинском разликом од 35-50 m. У плану гледано, такође је у облику слова "C".
Ледена пећина је веома богата пећинским накитом (М. Љешевић, 1982.). По обиљу накита истичу се прве три дворане Ледене пећине, део Четврте дворане и Западна галерија. Најзаступљенија форма накита су стубови. Стубови су високи, 10 m и више, великог пречника, а јављају се појединачно и у колонијама. Најрепрезентативнији су велики стубови у Трећој и Четвртој дворани, где се посебно истичу два стуба пречника 5 и 6 m и 4 m висине. Поред стубова у знатној мери су заступљени сталагмити, драперије, бигрене кадице са атрактивним микроформама као што су корали, кристални јежеви, стакласте иглице и др. Заступљен је и знатан број травертинских тераса.
Део Четврте дворане и Пета дворана немају накита, а део канала непосредно иза Пете дворане је оскудан накитом. Накита има и у Главном каналу иза Понорског канала и у скоро свих шест галерија до краја пећине. Поред сталактита, сталагмита и драперија, има салива у нешто већем броју.
Бездана је најмањи део Ушачког система, али је најрашчлањенија што је чини најинтересантнијом. Састоји се из шест целина: Јама Бездана (улаз у део Бездана), Велика дворана, Галерија и канал са кадама, Уски канал, Везни канал и Канал са стубовима. Улаз у јаму Бездану налази се на крају слепе долине Милетин До. Удаљен је око 0,5 km у правцу запад-северозапад од првог, главног улаза у Ушачку пећину.
Баждарска пећина налази се у селу Урсуле, засеок Таировићи, око десет километара северозападно од Сјенице, на десној обали Увца у близини ушћа Кладнице у Увац. Улаз се налази на 1.075 m н.в., односно 155 m је изнад нивоа Увца. Улаз Баждарске пећине је ширине 8 m и висине 12 m. Налази се испод високог кречњачког одсека на крају слепе долине тока Ријеке. Иза широког улаза пружа се пространи канал - дворана. У улазну дворану спушта се и 32 m висока виглед. Укупна дужина канала износи 617 m. Дужина главног канала је 463 m (М. Љешевић, 1982.). Денивелација је 15 m, што је 3,24%.
На удаљености од 100 m од улаза део канала је најбогатији накитом. Развијени су стубови, сталагмити, сталактити у облику цевчице, каде и др.
Баждарска пећина је релативно једноставан, хоризонтални спелеолошки објекат значајних димензија (дужине) и спада у ред дужих пећина у Србији. Има хидрогеолошку функцију понора и у том смислу има карактеристику репрезентативности. Површина кречњачког масива је заравњен плато са површинским карстним рељефом карактеристичним за прелазни тип косова (Ј. Цвијић, 1923.).
Тубића пећина се налази у селу Тубићи, 5 km северозападно од Сјенице. Има два улаза који се налазе на висинама 1.020 m н.в. и 980 m н.в. Први, виши је понорски и налази се на крају слепе долине Маљевинског потока у Тубићима, а други, нижи је изворски и налази се у левој долинској страни Увца. Према М. Зеремском (1967.) дужина главног канала износила је 820 m, а укупна дужина канала 1.002 m. Према новијим истраживањима (Академски спелеолошко-алпинистички клуб, АСАК, 1983., П. Ђуровић ед., 1999.) дужина главног канала износи 798 m, а укупна дужина канала 1.929 m.
Први, виши улаз (у Тубићима) је ширине 3 m и висине 8-10 m, а изнад њега је 25 m висок кречњачки одсек (М. Зеремски, 1967.). Други улаз, у клисури реке Увац је око 8 m ширине и око 20 m висине, а налази се на 30 m високом кречњачком одсеку. На површини кречњачке пречаге између два улаза постоји сува, фосилна, прекрашка долина Маљевинског потока. У плану, Тубића пећина је благо вијугав, умерено разгранат простран канал. Пећина је богата накитом и обилује терасама. Заступљени су највише сталактити, који су углавном кратки танки и здепасти. Има сталагмита, салива, драперија и др. Присутни су назупчени вертикални кречњачки слојеви.
Јаворска лепотица (пећина Дуруља) у подножју Јавора, у засеоку Курћубићи у оближњем Буковику. Пећина Дуруља је још позната као Љепојевићка пећина или Јаворска лепотица. Није истражена, али се о њеном богатом пећинском накиту, дворанама, водопада и вировима, говори од давнина. Ова пећина скрива црвено корално острво и кристале наранџасте боје.
Пећина Црног врела се налази на левоj страни Бистрице, низводно од Нове Вароши, под вертикалним одсецима Врањака (1.367 m). У пећину се улази у врху кратке и плитке долине у којима има више термалних извора, а улаз пећине лежи на висини од 960 m. Дужина испитаних канала износи 180, а дубина 64 m. Пећина се састоји од три дела: улазне јаме, пећинског канала и понорске јаме. Пећински канал почиње из кружне дворане и шири се у камениту дворану и вијугајући увлачи у Златар. По каменитом дну се разлива подземни ток Црног врела. У улазној јами за време хладних зима, образује се дебео слој леда, који настаје од кондензационих вода, јер из дубљих делова пећине непрекидно према отвору избија облак водене паре. Температура воде у кружној дворани износи 7,5◦С, а ваздуха 7◦С, док је влажност од 90 до 100%
Пећина у Буковику, дужине 1.460 m. По дну пећине су ерозиони лонци и језера. Више галерије су местимично испуњене разнобојним накитом.
Љубојевића пећина на западној страни крашке заравни, испод коте 992 m, северно од развалина старог града. Улаз у пећину лежи на 900 m, а дужина испитаних канала је 105 m. На половини канала срећу се вртачасте депресије са издухама и понорским јамама. Сталан ток пећине храни изворе у кањону Увац. Температура ваздуха у дубљим деловима пећине мерена крајем лета износила је око 8◦С, а влажност ваздуха је велика.
Планина Златар
Планина Златар је најлепша у низу невероватно лепих планина које красе предивне пределе југозападне Србије. Највиши врх је Голо брдо са надморском висином од 1627 m. „Златна планина“ је ушушкана између река Лима, Увца, Милешевке и Бистрице.
На малом простору, од око 600 km² природа је била издашна те је становницима подарила све.Богатство воде, чист ваздух, раскошне четинарске шуме и непрегледне пашњаке.литицамаУвца.
Уредбом Владе Републике Србије, Златар је 2006. године проглешен ваздушном бањом. Ова планина са највише сунчаних дана годишње, права је “фабрика” црвених крвних зрнаца и изузетно погодна за развој спортског, рекреативног, здравственог, ловног и сеоског туризма.
Споменик природе "Пећина Буковик"
Налази се у катастарској општини Љепојевићи у Новој Вароши. Проглашена је за заштићено природно добро 1975. године.
Споменик природе "Црни бор - Лира"
Проглашен за заштићено природно добро 2002. године, а налази се у селу Драглица.
Споменик природе стабло бора Мунике
Проглашен за заштићено природно добро 1971. године, а нализи се у селу Сеништа.
Предео нарочите природне лепоте "Парк шума Ивље"
Простире се на 65 ha површине у Дрмановићима, проглашен је заштићеним подручјем 1958. године од стране Завода за заштиту природе (ЗЗП) и научно проучавање природних реткости (НППР).
Биодиверзитет на територији општине Нова Варош је релативно очуван. Антропогени притисак се огледа у експлоатацији шума и сакупљању самониклог биља. Ово подручје може се сврстати у средњеевропски флористички регион, односно илирски флористички подрегион.
У шумској вегетацији доминирају четинари: смрека (Picea excelsa), јела (Abies alba), бели бор (Pinus silvestris), црни бор (Pinus nigra). Од лишћара присутни су: буква (Fagus moesiaca), храст китњак (Quercus petraea), цер (Quercus cerris), граб (Carpinus betulus).
Увац и Увачка језера (хидрографија)
Увац извире на око 1.460 m н.в, у селу Царичина, изнад куће Кораћа. Улива се у Лим на око 440 m н.в. Извор је хелокреног типа и дренира део североисточне падине планине Озрен. Низводно, у њега се улива већи број мањих безимених потока који дренирају остатак Озрена. Дужина тока реке Увац је 119 km, а површина слива 1.334 km2. Просечан годишњи проток воде у горњем току је 5 m3/s, код Кокиног Брода 12,45 m3/s, а на ушћу 18 m3/s (Станковић, 2000.).
Прва, већа, притока реке Увац је Дубоки поток који се на коти од 1.212 m н.в. улива у Увац, са десне стране. Дубоки поток је већег капацитета од Увца.
У горњем току, најважнија, а уједно и највећа притока Увца је Вапа. Са својим притокама дренира северни део Пештерске висоравни и Сјеничко поље. Слив Вапе има површину од 519 km2. Само ушће, северно од брда Лупоглав, је потопљено Увачким (Сјеничким) језером. Просечан протицај пре улива у језеро је 7,2 m3/s (Зеремски, 1965.).
Ток реке Увац је преграђен бранама које формирају три језера која испуњавају већи део клисуре и кањона надморске висине од 985 до 760 m н.в
Увачко (Сјеничко) језеро је настало преграђивањем Увца у селу Акмачићи, браном дугом 160 и високом 110 m. Језеро се налази се на надморској висини од 985 m и после Власинског, највише је у Србији. Језеро је дугачко око 25 km и запремине је 212 милиона m3 воде (Станковић, 2000.). Ово језеро је најмлађе по постанку, пошто је хидроелектрана у рад пуштена 1979. године.
Максимална дубина језера је 108 m. Температура језерске воде најнижа је у фебруару, док се највише температуре (15-16оC) бележе у јулу и августу. Језеро је испунило дубоку клисуру коју је Увац усекао у кречњачки масив сјеничке висоравни, па и кањонске делове ушћа Вељушнице и Кладнице.
Вељушница и Кладница (Кладничка река) представљају граничне речице између подручја Сјенице и Нове Вароши. Кладница извире на висини од 1.289 m и укупне је дужине од око 15 km (Марковић, 1962.).
Доњи део клисуре Сјеничког језера и почетни клисураст део следећег, Златарског језера је 1995. године проглашен Специјалним резерватом природе, под називом "Клисура реке Увац".
Златарско језеро настало је изградњом бране на 805 m н.в., у Кокином Броду, недалеко од Нове Вароши. Брана је висока 83 m, а дугачка 1.264 m. Површине је око 750 ha, односно 7,50 km2. У брани се налази хидроелектрана "Кокин Брод" која је почела са радом 1962. године. Језеро акумулира 250 милиона m3 воде (Станковић, 2000.). При максималном водостају акумулација у мају и јуну допире до хидроелектране "Увац".
Језерска вода је потопила знатне делове Тисовице и Злошнице. Долина Тисовице потопљена је на дужини 4,5 km, а Злошнице око 2,5 km. Температура воде варира од 3,50С у јануару до 20,90С у јулу. Виша температура условљава већу еутрофикацију. Вода је друге класе и провидности 3 до 4 m.
Тисовица је десна притока Увца која извире на 1.080 m н.в., а након 18 km тока улива се у акумулацију Кокин Брод. У хидроакумулацију се са леве стране улива и Злошница, после 13 km тока. Извориште Злошнице је на око 1.420 m н.в., и у горњем току носи назив Лошница.
Радоињско језеро је треће и најнизводније, на 805 m н.в. Настало је подизањем бране на 43 km од ушћа Увца у Лим. Брана је изграђена на 760 m н.в., висока 40 m и дугачка 150 m. Површине је око 180 ha. Језеро је укљештено између стрмих кречњачких обала и дугачко 11 km са највећом дубином од око 30 m. Ширина воденог огледала непосредно иза бране износи 300-500 m, али се језеро узводно сужава тако да је на неким местима уже од 50 m. Спада у групу мањих вештачких језера са капацитетом од 4 милиона m3. Просечни протицај воде на месту бране је 13 m3/s. У време високог водостаја, вода Радоињског језера допире до бране у Кокином Броду. Температура воде је нешто нижа од предходног (10-120С) зато што долази са дна Златарског језера и додатно се расхлађује пролазећи кроз турбине хидроелектране "Кокин Брод". Има мало колоидних честица у води, због релативно чврсте обале, што условљава и провидност до 5 m.
Иначе, ово језеро има улогу резервоара воде за хидроелектрану "Бистрица" на десној обали језера Потпећ на Лиму. Од Радоињског језера до ушћа у Лим, Увац нема већих притока. У извесном смислу је то компензациони базен из којег се у систем Лима тунелима пребацује знатна количина воде за хидроелектрану Бистрицу а потом у језеро “Потпећ”.
